четвртак, 22. април 2010.

Збогом чврго

Dečak

Збогом чврго


Лица

Јовица, четвртак силеџија
Радојица, четвртак силеџија
Јоца, четвртак
Лаза Рицинус, четвртак силеџија


Чин први

1. Јовица, Радојица и Јоца


ЈОВИЦА, РАДОЈИЦА (селе Јоцине ствари из прве у задњу клупу).
ЈОЦА: Шта то радите?
ЈОВИЦА: Е баш добро што си дошо Јоцо. Селимо те у задњу клупу. Више не седиш у првој клупи.
ЈОЦА: А зашто не седим?
ЈОВИЦА: Зато што ми тако кажемо. (Даје Јоцине ствари Радојици.) Радојице носи ове ствари у задњу клупу.
РАДОЈИЦА (носи ствари у задњу клупу).
ЈОЦА (гледа у Радојицу па у Јовицу): Не бих вам саветовао да ме селите у задњу клупу!
ЈОВИЦА: А зашто нам не би саветовао?


ЈОЦА: Зато што имам брата.
ЈОВИЦА: Па шта! И ја имам брата.
ЈОЦА: Да, али мој брат се зове Лаза Рицинус.
ЈОВИЦА: Радојице, врати те ствари назад.
РАДОЈИЦА (враћа ствари назад).
ЈОВИЦА: Је ли Радојице, јел Лаза Рицинус онај што је већи од свих четвртака за главу?
РАДОЈИЦА (клима главом).
ЈОЦА: Јесте, то је тај.
ЈОВИЦА: Радојице, јел Лаза Рицинус онај што удара чврге свим четвртацима?
РАДОЈИЦА (клима главом).
ЈОЦА: Јесте, тај је.
ЈОВИЦА (окреће се ка Јоци): Јоцо, нећеш ваљда да кажеш Лази да смо хтели да те селимо? Знаш, ми смо, у ствари, хтели да ти помогнемо. Мислили смо да ће ти бити лепше у задњој клупи. Ми смо, у ствари, твоји другови, а другови се не тужакају. Јел да да нећеш да нас тужиш код Лазе?
ЈОЦА: Нећу вас тужити, али да ми обећате да ме више никада нећете дирати.
ЈОВИЦА: Ево обећавам. Радојице, јел и ти обећаваш? Кажи.
РАДОЈИЦА: Обећавам и ја.
ЈОЦА: Е па онда другари, идем ја на одмор, а ви вратите ствари како су стајале. (Одлази.)
ЈОВИЦА (сређује ствари): Јел видиш Радојице како човек може лако да погреши. Хоћеш, фино и културно, неког да преселиш у задњу клупу, а оно испадне да је то Лазин брат. И после добијеш чвргу онако безвезе, због незнања.
РАДОЈИЦА (сређује ствари): Видим, видим. Данас човек не може ни да пресели четвртака, а камоли да му удари чвргу.


2. Јовица, Радојица и Лаза Рицинус


ЛАЗА РИЦИНУС (долази и звижди неку песмицу).
ЈОВИЦА: Здраво Лазо!
ЛАЗА РИЦИНУС: Здраво Јовице, шта се ради?
ЈОВИЦА: Ево баш смо мало пре, ја и Радојица, помогли твом брату да се пресели.
ЛАЗА РИЦИНУС: Стварно?
ЈОВИЦА: Да, баш смо били добри према њему. А брат ти је сила, да знаш.
ЛАЗА РИЦИНУС: Који брат?
ЈОВИЦА: Па твој брат Лазо. О њему ти причам.
ЛАЗА РИЦИНУС: Али ја немам брата.
ЈОВИЦА: Немаш брата?
ЛАЗА РИЦИНУС: Немам.
ЈОВИЦА (хвата се за чело и почиње да кука): Јао Радојице, ал нас је онај мали намагарчио. Јао, ал смо испали глупи. Јао, јао, јао... Подсети ме, молим те, да му ударим чвргу када се врати.
РАДОЈИЦА: Мислим да нећеш моћи.
ЈОВИЦА: Зашто нећу моћи?
РАДОЈИЦА: Зато што смо обећали да га нећемо више дирати. Тако смо рекли, а кад смо већ рекли онда тако треба и да остане.
ЈОВИЦА: Тако је Радојице, тако је. И ми силеџије знамо за ред. Кад се каже то је речено. (Окреће се ка Лази Рицинусу.) Јел видиш Лазо какво је време дошло, не исплати се више бити силеџија. Превари те ко како стигне. Од сутра идем на ону страну и постајем добрица.
РАДОЈИЦА: И ја идем.
ЛАЗА РИЦИНУС: Е па кад је већ таква ситуација онда идем и ја.
ЈОВИЦА, РАДОЈИЦА И ЛАЗА РИЦИНУС (одлазе и певају у глас): Од сутра нема више кврга, остали смо ми без чврга. Збогом кврге, збогом чврге. Збогом, збогом...


Завеса