уторак, 13. април 2010.

Дружина кише

Životinje

Дружина кише


У једној прелепој земљи поред једне реке, а одмах иза једног брда налази се шумица у којој живи један меда и један слатки медведић. Њих двојица су нераздвојни пријатељи. Када меда и медведић, на пример, крену да беру крушке они увек иду заједно у пару и где год крене меда ето ти и медведића за њим. Иначе, медведић је јако паметан и вредан, али ретко кад добије прилику да нешто каже и покаже.

Сваког викенда, ова два пријатеља, на оближњој шумској пијаци, продају крушке које су сакупили у току недеље. Међутим, једне ноћи меда усни сан о једном плавокосом дечаку који у руци носи кутију шибица и гласно пева следећу песмицу:


Изволите продајем кутијицу са мало кише,
У неким местима је нема више,
Зато купите кутијицу са мало кише.

Када се пробудио, меда је свој сан испричао медведићу и обојица су се сложили да то није обичан сан.


- Сваки сан нешто значи. Ти си мали медведић па ти се може учинити да то није тачно, али запамти ово: Снове сањамо сваки дан и они се остварују ако верујемо у њих. А ја верујем. – рече меда.

- А јел могу ја нешто да кажем? – упита медведић.

- Сачекај само да ти још ово кажем. Од сутра нећемо више продавати крушке, већ ћемо продавати кишу. И видећеш, једног дана, наш сан ће се остварити. Најважније је да будемо истрајни и вредни у нашем послу.

И тако су меда и медведић почели да скупљају кишу у кутијице шибица које су викендом продавали на малој дрвеној тезги. Поред тезге лежао је један мачак који је грицкао парче сланине.

- А зашто ти ништа не радиш, него по цео дан лежиш и грицкаш ту сланину?- упита меда мачка.

- Некада сам и ја радио. Био сам слуга код једне незгодне газдарице. - рече мачак.

- А зашто је газдарица била незгодна?- упита меда.

- Ево зашто: Првога дана уловио сам једног миша, али газдарица није била задовољна. Тражила је да следећег дана уловим два миша. Другог дана уловио сам два миша, али газдарица опет није била задовољна. Тражила је три миша. И тако сам свакога дана ловио све више мишева док их нисам све похватао. Онда сам остао без посла. Газдарица ми је дала отказ. - тужно рече мачак.

- А јеси ли добио отпремнину?- упита меда радознало.

- Јесам, било је у натуру: два пута по туру. - рече мачак.

- То баш и није лепо са њене стране. – одговори меда.

- Мени и медведићу је потребан још један друг који би скупљао кишу. Ти си врло спретан мачак и био би нам од велике помоћи, уз то могао би и да оствариш неку жељу, уколико је имаш. – рече меда.

- Наравно да имам жељу. Волео бих да једнога дана имам кућу од сланине. – одговори мачак.

- Е па онда смо се договорили, можеш узети ове кутијице шибица и почети са скупљањем кише. И, једнога дана, твоја жеља ће се остварити. – рече меда.

И тако је мачак почео да скупља кишу. Свакога дана је радио и био је веома вешт. Није било те кише која би му побегла. С осмехом је доносио кутијице кише које су меда и медведић продавали. Међутим, нико није желео да купи кишу. Једном је један трговац дошао до тезге и почео да прича овако:

- Де, де, де да видим шта овде имамо. Киша на продају? То никоме не треба. Пропутовао сам свет уздуж и попреко и видео сам да свуда пада киша. Чак и у пустињи пада киша. Коме мислите да продате кишу? Треба да знате да вам кишу нико неће купити. – рече трговац.

- Али ја сам сањао један сан...- рече меда, а трговац настави даље:

- Знам сањао си сан и мислиш да ће се остварити. Али у снове верују само деца, а одрасли знају да су снови измишљотине које се не остварују.

- А јел могу ја нешто да кажем?- упита медведић.

- Сачекај само да још ово кажем. Боље вам је да продајете крушке као некада. Оне су вредније од кише. Што пре донесете одлуку биће вам боље – рече трговац и настави даље својим путем.

Међутим меда, медведић и мачак нису желели да продају крушке као некада. Они су веровали у кишу.


- Једнога дана мачак је, скупљајући кишу, наишао на једног петла који је кукурикао неку чудну песмицу. Пошто су се упознали, мачак је предложио петлу да га упозна са медом и медведићем. Када су стигли у шуму мачак рече меди:

- Медо, види кога ти доводим! Још једног друга за нашу дружину кише, нашао сам га на пољу док је слободно шетао.

- А зашто ти само шеташ по пољима и ништа не радиш?- меда упита петла.

- Некада сам и ја радио. Кукурикао сам на једном богатом имању и то сваки дан. Онда сам дошао на идеју да пробам да сваки други дан кукуричем и видео сам да нико због тога на мене не урличе. Онда сам пробао да сваки трећи дан кукуричем и видео сам да нико због тога на мене не урличе. На крају сам престао да кукуричем и људи су то приметили и одлучили су да купе један дигитални сат. Тако сам добио отказ. – рече петао.

- А јеси ли добио отпремнину?- упита радознало меда.

- Нисам, мада су хтели да дају метлу два пута по петлу. – одговори петао.

- То баш и није лепо са њихове стране. – одговори меда.

- Мени, медведићу и мачку је потребан још један друг који би рекламирао нашу кишу. Ти си веома добар певач и био би нам од велике помоћи, уз то могао би и да оствариш неку жељу, уколико је имаш. – рече меда.

- Наравно да имам жељу. Волео бих да једнога дана имам свој кокошињац са кокама. – одговори петао.

- Е па онда смо се договорили, можеш почети да путујеш по овој прелепој земљи и да кукуричеш о нашој киши. И, једнога дана, твоја жеља ће се остварити. – рече меда.

И тако је петао путовао по земљи и кукурикао следећу песмицу:


Кукурику, кукурику,
дан је нови на видику!
У шумици, поред тезге миша,
продаје се у кутијици киша.
Врло је повољно да знате,
свратите да пробате!

Међутим, нико није хтео да купи кишу. Дани су пролазили и пролазили, али се ништа није дешавало.

Једнога дана, сасвим изненада, у шумицу је дошао један сељак. Одмах је пронашао тезгу око које је стајала дружина кише.

- Да ли ви продајете кишу? – упита сељак.

- Да, ми продајемо кишу. – одговори једногласно дружина кише.

- Чуо сам рекламу и дошао сам да проверим. Ја сам, иначе, из једног села кога стално заобилази киша. Још се није десило да у нашем селу падне киша. Уколико ви стварно имате кишу, ја бих вас богато наградио. По џак пара свакоме. Шта кажете?

- Ево изволите. Ово је кутијица кише. Потребно је само да је отворите и у вашем селу пашће киша. Изволите.- меда понуди кутијицу шибице сељаку.

- Е па онда дружино, ево сваком по џак пара. Трошите по својој жељи и вољи. – рече сељак и весело оде у своје село.

- Шта ћеш урадити са џаком пара? – упита меда мачка.

- Ја ћу направити кућу од сланине. – одговори мачак.

- А ти? – упита меда петла.

- Ја ћу направити свој кокошињац са кокама. – одговори петао.

- А ти медо, шта ћеш ти урадити? – упита мачак.

- Да, стварно медо, шта ћеш ти урадити? Никад нам ниси рекао своју жељу. – рече петао.

- Ја ћу свој џак пара дати једном дечаку, који пише за децу, да напише причу о нама. Волео бих и да остала деца чују причу о дружини кише, о сновима и жељама које се остварују. -рече меда.

- А јел могу ја нешто да кажем? – упита медведић.

- Ајде сад реци! – рекоше меда, мачак и петао у глас.

- Снови су лепи и остварују се уколико верујемо у њих. – рече медведић.

Чича Мича и готова прича.